Зоран Стефановић

Јунакиња и јунак под ускомешаним небесима

О ревији филмског стваралаштва деце и омладине Србије 2023. године

Када се буду делиле награде 52. ревије филмског стваралаштва деце и омладине Србије, у најстрожем центру Београда —  у храму српског и сродног филма, Музеју Југословенске кинотеке у Косовској улици — биће то у дословно историјским тренуцима сваке врсте.

Са једне стране, ово је златно доба српске кинематографије и телевизије, које у хиперпродукцији изненадног новчано–технолошког обиља сада имају све услове да праве ремек–дела, но видећемо да ли ће и када ће. Са друге стране, потпуно су се оствариле наше својевремене процене да живимо у оквиру једног од најзанимљивијих периода човечанства. Планета се истовремено суочава са дословно филмским убрзањима свих врста: климатским, технолошким, геополитичким, свемирским, културним...

Да ли се ова величанственост историје види у кинематографским остварењима нашег подмлатка? Можемо изнова потврдити да се види, понекад и годинама унапред, како смо својевремено показали у претходним текстовима.

Када су два доајена наше филмске културе — директор Ревије и председник Центра аматерског филма Србије Владимир Анђелковић, и претходни председник жирија Ревије Миодраг Новаковић — увели у Ревију аналитички приступ филмском стваралаштву деце и омладине, традицију коју смо и ми наставили, сигурно се није очекивало да ће сваки такав текст бити и историјски барометар колективне судбине. Управо се то десило. Ако се уз филмове са Ревије напоредно прате филмске анализе из каталога, али и дневне вести, видеће се једна драматична и понекад мало болна, али чудесна слика најмлађег човечанства у настајању. Ове године је то пројављено на скоро манифестан начин.

У филмској обради тема детињство и младост сада су се јасно одвојили. Детињство је задржало неуморност, безазленост и знатижељу. Средњошколци су се, као у класичним приповестима, храбро окренули мраку који их изазива — реалним искушењима својих судбина, приповедно их стављајући у исту, једну и једину, групу проблема. Наиме, у скоро свим овогодишњим филмовима средњошколаца наилазимо на јунакиње које бране угрожени женски принцип или јунаке који из хаоса неуспеха и потпуне неизвесности изнова стварају мушки принцип. Старији основношколци прате у темама средњошколце, али превасходно кроз оптимистично афирмисање вредности које ће у будућности тек бранити: јунаштва, оптимизма, слободе, љубави, истине, памћења, смисла, завичаја, лепоте...

Овим се наш филм деце и младих изнова показује као друштвена, културна и духовна категорија првог реда.

Простори које стварамо: анимација

И ове године је по броју пријављених радова на националном нивоу у основношколској селекцији доминирала наша јужна продукција,  Школа анимираног филма — ШАФ, Врање.

Јубиларни филм Школе анимираног филма један је од најлепших доказа непресушне имагинативне моћи уметничке анимације. Настао из најпростије замисли да се анимирају бројке јубилеја, филм „35“ је истовремено историјат развоја једне заједнице, парабола о протоку година, епоха и нараштаја, сведени приказ биолошког и културног развоја, и једна чаробна слика дата кроз смену музичких стилова исте мелодије, али и као анимацијски проблем и демонстрација вештине. Блиставо у својој једноставности. Ментор је Винз Бески уз помоћ Карле Болоњи.

Наслов „Циркус“ може да завара, јер је ова врста установе представљена у филму на сасвим необичан, лични и свеж начин. Ментор је Милица Стаменовић.

„Дедин шешир“ по песми Драгана Лукића је беспрекорна минијатура, драгуљчић по каквим је Врање са разлогом изборило своју позицију у нашој дечјој анимацији. Ментор је Сета Величковић Цветковић.

„InterCOOLtura“ је симпатична минијатура о заједништву људи, типична за врањску школу анимације, овог пута настала у Бујановцу, у оквиру програма намењеног угроженим групама и повратницима у Србију, на простору где се сусрећу српска, албанска и ромска етничка заједница. Финансијер пројекта је Министарство за економску сарадњу и развој Републике Немачке. Ментори су Мирослав Ђерић и Славољуб Симоновић, а координатори у име ОШ „Бранко Радичевић“ из Бујановца наставнице Маја Антић Јованов и Ивана Стојановић.

„Keep calm & Save your health“ је лепа образовна минијатура о вирусима (иако, са неадекватним насловом на туђинском језику, који крије тему). У сваком случају, ово је филм за препоруку, згодан да се приказује у основним школама као успешан пример наменског филма израђеног од деце за децу. Ментор је Нела Ћурчија.

„Крађа и прекрађа звона“ је још један пример обраде наше класичне културе, и то ни мање ни више, него приповести великана Стефана Митрова Љубише. Настао на заједничкој радионици између Будве и Врања 2022. године, филм је један од врхунаца овогодишње ревије у сваком смислу: културном, мотивском, тематском, наративном, естетском... Скрећемо пажњу да овако драгоцене филмове морамо опремати и са шпицама које су на адекватном језичком и писмовном стандарду. У сваком случају, само напред са оваквим филмским усмерењем. Ментори су Сета Величковић Цветковић, Нела Ћурчија и Снежана Трајковић.

Лепи филмић „Маратон“ припада истој наменској групи годишњице ШАФ–а, само је сада приказан животни пут пужића (алтер ега школе) који је сазрео и израстао до те мере да је нашао и сродну душу свог живота. Ментор је Алета Рајич.

Анимацијско–музичка етида „Ми смо успели све“, за разлику од осталих филмова, није комплетно цртана, већ се заснива на најстаријим техникама филмске анимације које комбинују фотографију и цртеж. Лепо и ефектно. Ментори су Славољуб Симоновић и Милица Јанковић.

„Природа“ благотворно почиње пасторалном идилом сеоске Србије какву знамо из детињства, да би се претворила у опомену шта ће нам донети лудачка опседнутност енергетском инфраструктуром и расипање наслеђених ресурса. Шта ће нам енергија aко нећемо имати здраву животну средину? Ментор је Мирослав Ђерић.

„Све нечему служи“ припада омиљеној категорији на овој Ревији — екранизацији наше класичне културе, у овом случају песме Љубивоја Ршумовића — великог Ршума. Ментор је Мирослав Ђерић.

„Живот, циклус...“ је необичан и вишезначан филм, што од самог почетка открива Штраусова мелодија „Тако је говорио Заратустра“, што истовремено зазива не само Стенлија Кјубрика и Артура Кларка, због њихове „Одисеје у Свемиру 2001“ (секвенца „Зора човека“, већ и самог Фридриха Ничеа и много других слојева. Приповест описује животни циклус човека, од колевке до гроба, где је свака кризна фаза представљена као прилика да се човек прилагоди околностима и природно их превазилази. У филму је то приказано једном древном, шаманском методом, преобраћањем, односно, претварењем у животиње и коришћењем њихових особина да се превазиђе опасност или проблем. Занимљиво и мудро. Ментор је Мирослав Ђерић.

Студио „Дом анимације“ из Сремских Карловаца, почео је као породични подухват ликовног уметника Серјоже Попова и русисткиње Злате Попов са њиховом децом, али се претворио у уметнички и педагошки програм међународне видљивости. Он већ има израђен сопствени културолошки приступ, ликовни и наративни стил и педагошку методику, а чија продукција даје филмове овенчане многим наградама. Овог пута је у сарадњи са Дечјим културним центром Новог Сада добијен филм „Српска добротворка“ о Марији Трандафил. Ментори су Злата Попов и млади уметник Јаков Попов.

Дечји културни центар Београда, као једно од средишта и породилишта савремене српске културе, појављује се са само једним мањим филмом, али довољним да наслутимо сутрашњицу београдске анимације. Настао у оквиру Фестивала девете уметности, једне од најважнијих балканских манифестација те врсте,  „Чудовишта у ормару“ су етида и производ радионице у којој су учествовали многи  талентовани и занатски оспособљени ученици уметничке школе Техноарт и Пете београдске гимназије из Београда, на тренутке правећи од вежбе химну вештини анимације. Нека од имена су већ позната широј јавности као стрипари, попут веома младе Нађе Тиодоровић (ауторке графичког романа Звери у нама). Ментори су угледни анимацијски педагози Марија Милановић Лазаревски (Београд) и Филип Станковић (Београд–Ваљево).

У селекцији средњошколаца опет је изразито присуство Самосталне породичне радионице Бачкоња из Панчев,а са чак три анимирана филма. „Chess is a Mess“ („Шах и крах“) је зрело и заокружено дело, које је више од посвете омиљеној игри, пленећи начином уметничког и занатског извођења, али и финим значењским нијансама. „Punchackalumbich: Mad Light“ („Панћакаламбић: Побеснело светло“) повратак је омиљеног ауторовог мотива, са вешто употребљеним елементима светских трендова у анимацији. ЖИСЕЛ је чувени омољички филмски фестивал „Живот села“, а кроз филм „Страшило не иде на Жисел“ манифестација је добила свој омаж и у уметничкој кинематографији, и то у захтевној форми као што је анимација. Аутор свих филмова је Лазар Бачкоња. а ментор је отац Предраг Бачкоња.

Ако има дилема шта жири састављен од разних професија вреднује на фестивалу стваралаштва нека узме опус браће Бачкоња за пример. Њихов слободни дух и разуздана машта их је сваки пут одвојила од остатка продукције, било да је рађено приручним филмским средствима („кинематографијом штапа и канапа“ како гласи наслов важне књиге Мирослава Бате Петровића), било да раде у маниру великих професионалних продукција и са добрим софтверским алатима, како сада већ видимо.

Простори у којима живимо: документарни, наменски и школски филмови

Када смо нагласили да основношколци у стопу прате омладинце — али на свој начин, показујући нам систем будућих вредности српске културе — на уму смо имали пре свега продукцију ОШ ,,Вук Караџић“ из Житковца (општина Алексинац), коју смо упознали 2022. са лепим филмом „Размишљања у тишини и самоћи — Исидора Секулић”. И ове године смо добили дарове, али бројније и лепше, у виду темељно урађених и профињених наставних филмова, из којих би и друге школе у Србије могле да уче, не само садржински, већ и о томе како се прави наставно средство из руку самих ученика.

Један од фаворита овогодишње ревије, „Завичај у оку сунца“, је химна родном крају и људима који су нас створили и одгајили — филм осећајан, искрен и чудесан у својој једноставности. „Крила вила“ је увек добродошло враћање древном предању и машти прародитеља, иако је могло бити и уметнички још драматизованије. „Милунка Савић“ је добро устројен филм о светски прослављеној јунакињи српског народа из Балканских и Првог светског рата, достојном имену које нам остаје узор за све генерације.

Има и потпуно оригиналних локалних домета. Филм „Ружа Леринц“ говори о алексиначкој учитељици стрељаној од стране Немаца 1941. године јер је била Јеврејка и припадник покрета отпора. Рад је настао на основу научног чланка професора историје: Петровић, Милан; Стевановић, Зоран (2022): „Ружа Леринц – професор Државне учитељске школе у Алексинцу“. Алексинац и Поморавље у прошлости : зборник радова са научног скупа одржаног 3. септембра 2021. године у Алексинцу. Алексинац : Центар за културу и уметност, стр. 401–413. Филм је снимљен за потребе међународног такмичењa младих у дигиталном приповедању о локалним историјама Јевреја (“Digital Storytelling"). Овај случај смо проучили и наглашавамо га из два разлога. Први је да Леринцова није заступљена у књизи Знаменити Јевреји Србије – биографском лексикону из 2011. године. Други је да филм представља одличан изданак свих ових локалних чиниоца, чинећи модел и узор како се може радити у свакој школи, у времену доступне технологије.

„Волим, не волим“ је минијатурни манифест једне генерације о афинитетима и аверзијама, урађен у музичком стилу реповања, са доследном иконографијом сиромашних црначких квартова у Сједињеним Америчким Државама. Симпатично и јасно дело, иако по маниру увезено. Музички филмови нису довољно заступљени у филмском стваралаштву најмлађих и младих, те сматрамо да овде има простора за даљи развој наших младих синеаста који би могли више да стварају музичке спотове, мјузикле, музичке драме, уметничке филмове, документарце са јаком музичком компонентом.

„Трагом славне прошлости“ је минијатура о храму Св. Романа у Адровцу где је био сахрањен чувени пуковник Николај Николајевич Рајевски (1839–1876), изасланик Свесловенског савеза, предводник 5.000 руских добровољаца у Српско–турским ратовима, према коме је изграђен лик Вронског у роману Ана Карењина Лава Толстоја. Осим што је веома лепо представио данашње стање ових значајних споменика културе и скренуо нам пажњу на Српско–турске ратове, филм је занимљив и по томе што су деца обрадила ову тему пре него што смо добили премијеру неке филмске играно–документарне копродукције Русије и Србије о Рајевском (у Горњем Адровцу је 5. јуна ове године  била премијера филма Горана Ерчевића „Вода – последњи дани пуковника Рајевског“). Ауторка већине филмова из Житковца је Емилија Пешић, осим „Завичај у оку сунца“ Мионе Милетић и „Волим, не волим“ Александра Врбића. Ментори су Милош Петровић, наставник информатике и рачунарства, и Бранка Виденовић, наставница српског језика и књижевности.

Простори у нама: фантастика, мелодрама, поезија, филозофија

У млађој селекцији Регионални центар за таленте „Михајло Пупин” из Панчева представља се делом „Пинг понг“, дечјом мелодрамом о налажењу сродних душа, по већ очекиваним високим стандардима. Ментор је Иван Ракиџић.

Још једна од важних регионалних филмских школа присутна је и ове године — „Посавци” из OШ „Посавски партизани“ из Обреновца. „Сусрет“ је изванредна музичка мелодрама о суровости живота, настала у сарадњи са Музичком секцијом проф. Марије Стојановић из Ниша. „Одсутни“ се баве дечјим прекршајима начињеним под утицајем глупавих изазова са интернета и показују како се поучни филмови могу направити без придиковања. Ментор филмова је и овог пута Предраг Вукосављевић.

*

У оквиру средњошколске категорије, и ове године имамо представљање младог филма мађарске заједнице у Србији, преко Гимназије са домом за талентоване ученике Бољаи и њихове Филмске радионице (Bolyai Tehetséggondozó Gimnázium és Kollégium / Bolyai Filmműhely Zenta). Опет срећемо талентовану Кити Кадвањ (Kadvány Kitti), са Норбертом Дудашем добитницу Гран прија на 50. ревији Филмског стваралаштва деце и омладине Србије (2021), за филм "Огледало наше душе". Ове године гледали смо „Сахрани ме“ („Temessetek el...“), тешку и на тренутке морбидну метафору о „сахрањивању старог ја“, кроз преиспитивање фрагилности женског принципа и припреми за обред преласка у следећу фазу — свет одраслих. То је, подсећамо, главни мотив, овогодишње ревије у категорији средњошколаца. Ментори су Габор Међери (Megyeri Gábor) и Миклош Фаркаш (Farkas Miklós).

Електротехничка школа „Раде Кончар“ из Београда се ове године показала као нови, али изузетно успешан центар наше омладинске кинематографије. Сва четири њихова филма показују пасионираност, а већина и уметничке квалитете, високе продукцијске стандарде, друштвену и личну храброст, темељност у свим елементима. Такође, нагласимо у неким делима и дубоко проживљену глуму.

„Никад више“ је филм о дечаку који се досељава у Београд и постаје скејтер, али и подлеже пороку пушења дувана. Одлично урађено дело у сваком погледу (камера, монтажа, режија, глума протагонисте) али чији су квалитети разблажени превише директном дидактичком поруком. „Очи“ је један од најубедљивијих приказа адолесцентске анксиозности и напада панике у нашој омладинској кинематографији; остаће као минијатура од вредности.

„Стрепња“ је наменски филм о томе како инцидент између две школарке доводи до стања страха, анксиозности и озбиљне маније гоњења. Одлична тема и идеја, али је остала на декларативности, без већих стваралачких амбиција и резултата. Можда треба размислити о уметничком римејку?

„Жеља“ је филм добре техничке остварености и пажљиве режије и по томе је сродан филму „Никад више“, са којим дели и преочигледну дидактичност. Ради се о о момку који расте уз самохрану мајку, која има проблем алкохолизма али и дијагнозу канцера. И сам јунак пролази разна искушења укључујући апатију, депресију, алкохол и дрогу, али се на крају враћа највишим духовним вредностима, витешком коду који га спасава.

Ментор је свуда Емилија Живковић, а коментор последњег је Сузана Живковић.

Појаснимо како наглашена наменска дидактичност уме да суспреже уметничку слободу. Наиме, на фестивалу стваралаштва се не вреднује само наставна употребљивост филма и његова развојна поучност, или високи продукцијски стандард. већ жири пре свега вреднује личну и стваралачаку оригиналност, самосвојан језик младих људи. У таквим ситуацијама, велике и полупрофесионалне продукције могу бити засењене од стране појединца са оригиналним погледом на свет и најскромнијим техничким условима. Наш савет кончаровцима је да у приповедању увек оду корак даље и дају најличнији печат са можда контроверзним закључцима до којих могу доћи. Предвиђамо светлу будућност члановима ове продукције чега год се, са оваквом темељношћу, буду у животу латили. И чекамо следеће филмове, сада већ јасно видљиве и значајне школске продукције.

Између псеудодокументарности, параболе и трунке наговештене фантастике стоји „Аутобиографија“ Николе Туцића. Комплексна минијатура о борби средњошколца против унутрашњих демона, који раслабљују младог човека, испричана је драмски и психолошки подробно, али непретенциозним средствима која показује висок смисао за сценаристику, режију и монтажу. Самостални пројекат свршеног ученика гимназије „Свети Сава“, Београд, и његовог компактног и енергичног сарадничког тима.

У старијој селекцији је опет било запажено једно од средишта и породилишта нашег младог филма — Центар за визуелне комуникације „Квадрат” из Београда, школа које је одавно заслужила монографију о себи и историјску видео антологију својих радова. „Тонем“ нам доноси у сваком погледу темељно урађену причу о сазревању из, понекад немилосрдних, простора школе класичног балета, омиљеног миљеа светске кинематографије. „Овај пут ћу остати“ је оригинално и такође одлично дело, које почиње у обичној породичној ситуацији али кроз однос са мачком–љубимцем испитује природу реалности. Ментори ових изванредних филмова су и овог пута Светлана и Зоран Поповић.

Како смо и претпоставили на претходној Ревији, Пирот је оправдао наша очекивања и представио се преко Јанка Стефановића, ученика тамошње гимназије, са два солидна филма, која директно реферишу на корене кинематографије пре сто и више година. „Пица“ има одраз међуратног експресионистичког филма, а „Ученик који касни“ је реконструкција платинастог доба филма, када је кино језик настајао кроз ремек дела слепстика и друге врсте физичке комедије. Да ли ће се овај очигледно лични израз приповедно ширити у комплекснију драматургију време ће показати.

Нови Пазар има осетљиву репутацију града са мноштвом уметничких талената, али који нису шире видљиви, понекад због инерције саме средине или самих уметника. Овог пута је укључивање у Ревију филмског стваралаштва деце и омладине Србије показало да ће овај крај итекако имати значајну улогу у младом филму Србије и региона. За почетак смо добили остварење које је изнад просека због своје стваралачке и продукцијске супериорности. У питању је психолошка страва која се претвара у фантазијску страву и ужас у филму „Страх“ у продукцији Техничке школе „Изудин Шушевић“ из Новог Пазара. Ако се ишта може замерити овом изванредном делу, које може да конкурише и за награде на Фестивалу српског филма фантастике, јесте „превише добро научена лекција“ коју млади ствараоци узимају из америчке и јапанске кинематографије, па се у филму добија неправедан и нетачан утисак „веђ виђеног“, иако ова омладина има итекако шта да каже својим стилом и начином, а и локалном визуелношћу. Ментор је Рифат Љајић.

Као и сваке године, репрезентација Регионалног центра за таленте “Михајло Пупин” из Панчева један је од стубова Ревије, и по обиму и по квалитету, Ове године је то било још изразитије него претходних. „Бочица“ је згодна мелодрамска тровачка комедија која говори о значају сваковрсне хемије за наш љубавни али и општи живот — премиса која би могло имати и дуже верзије у разним облицима. Као и „Аутобиографија“, и психолошка драма „Кристина“ говори о пројекцијама које нам наше унутрашње биће често двосмислено шаље, а ми настојимо да их разумемо кроз сав шум који стварају поруке коју нам други упућују, а и ми сами себи. „Еврибади на ливади“ је забавна и горка, али у збиру разгаљујућа и особено изведена прича о тинејџерки која невољно мора да проведе време ван цивилизације са слепим дедом. На трагу стогодишње традиције модерне трагикомедије, као и театра апсурда и његових одјека код нас, јесте „Кад је пуко пас“, филм ризичне стваралачке тежње, али која је знатно оправдана и потресна, сведочећи о сваковрсној зрелости коју је панчевачка школа стекла и која ће бити јасна у некој будућој историји нашег младог филма и српске филмске педагогије.

„Вумарлик“ је прича о младом човеку који је отишао на другу страну, али га из мртвих враћа сестрина љубав. У питању је заумни драгуљ наше омладинске кинематографије, али и филмске фантастике, и као такав већ има своје место у историји нашег младог филма. То важи за све аспекте овог узбудљивог дела: тему, идеју, сценаристичке нијансе, режију, глуму и небројене фине детаље у сиромашној продукцији која је направила илузију да је имала све на располагању. Има ту и неколико драмских тренутака којих се не би постидели ни аутори „Ноћне страже“, писац Сергеј Лукјаненко и редитељ Тимур Бекмамбетов. Овај филм је пример како се почетни мотив угрожене јунакиње или јунака може разрадом изнети изван клишеа и направити особено и запамћено дело.

Особеност је у уметности, а у филму посебно, кључна реч. РЦТ ,,Михајло Пупин“ јесте ове године најмарљивије средиште нашег омладинског филма, али би даљи развој морао да иде у правцу веће приповедне различитости и визуелне разноврсности, јер иста премиса у више филмова унутар исте продукције (читај: адолесценткиња у проблему, која је унутар специфичног узраста, епохе и миљеа) у перцепцији гледалаца почиње да укида посебност тих филмова, што је, сматрамо, лако решиво додатним сценаристичким и режијским трудом (промена епохе и локација, увођење додатних заплета, избор глумаца, визуелност, стилске и жанровске игре...). Особина панчевачких филмова је неретко и упечатљива глума, а ове године је већи део остварења појачало своју изражајност управо глумачким тумачењима Исидоре Бркић. Ментор ове лепе групе филмова је Иван Ракиџић.

Поуке овогодишње ревије

Видљиво је потпуно одвајање дечјег и омладинског филма на две стране, што говори у прилог виталности дечјег света, као и жестокој али успешној психолошкој борби адолесцената који су у сваком погледу зрелији и јачи него што сви мислимо.

Производни ниво је у неким случајевима супериоран, понекад ништа мање квалитетан од професионалних продукција. То се не односи само на технолошки или занатски аспект, већ и на уметнички и мисаони, где млади ствараоци, средњошколци, заслужују да буду приказани најширој публици преко националне фреквенције телевизије. Исто се може рећи и за актуелност тема, храброст у третману, напретку у чувању језика и писма, заштити локалних и универзалних вредности...

Филм се показао као средство ослобађања енергије и сазревања личности ових ваљаних генерација, на чије многе припаднике морамо бити поносни као већ свесни и самосвесни изданак најновије културе. •